Рефрен:

Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?

Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,
први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,
ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема,
и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,
удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио,
некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,
да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,
кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.

Рефрен

Заборави ме драга, заборави да те волим,
настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,
да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да,
опијам се вином, ракијом и тамбурама,
старом виолином и поцепаним гласовима,
тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,
гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене,
сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,
никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао.

Рефрен

Данас ране више боле него зуце иза школе,
него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,
посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине,
нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене,
џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,
шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови,
у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма,
неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема,
јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао.

Рефрен

Припев:

Вы помните, как нам было прежде,
после всего, что сейчас осталось, мой Флоу?
Вы помните, как нам было прежде,
после всего, что сейчас осталось, мой Флоу?

Я помню, давным-давно, еще в „Золотой кувшин“,
первый раз я увидел микрофон, стоял в асталу.
В тени старого каштана, паря,
я урез'о я не победим.
Я вырос на песнях городских богемы,
и историй аласа которых сегодня больше нет.
Со с' лучшими, по дымной мной,
стяжал дамам, играл с лихварима.
Иногда домой счастливый, когда-то все потерял,
когда-то женщину любил, когда-то калдрму грлио.
И я себе судил, где бы проснулся,
боль была такой же, с' ним я объединился.
Поэтому воспоминания я скупљао, но шрамы,
чтобы напомнить, что не всегда было просто холодно и серо.
Что кровь красная, как вино, раскрасками, ночи,
через отражаться в стекле, это были твои глаза.
И я должен был пойти, fiacre меня ждал,
Флоу до свидания, многие эти вещи я не говорил.

Припев

Забыть меня, дорогая, забудь, что я люблю тебя,
продолжать жить, может быть, больше, не, я существую.
Грлим воспоминания в темноте, в то время как их луча свечи цветные,
не думаю, что на крики они слышат себя по коридору.
Пока я боролся с ранами, я мечтаю,
опијам быть вином, бренди и тамбурама,
старый виолином и сара & quot голосами,
печальной песней Цыган, дымом и разбитыми бокалами.
Что s' боемима моим быть надвикујем за столом,
гађам песнями, рецитујем, отимам за букву.
Из-за одного стиха моя жизнь теперь закончилась,
пустыня в сердце, в то время как через окно я смотрю на Остров.
Мечтаю, чтобы миришем твой аромат, пока прибијаш с меня,
слезы мне не как дождь осенью.
Эй, не свани пуста зорро, отпусти меня, что я тоскую,
никогда не свани, пока в меню есть песни!
И я должен был пойти, потому что кому-то я сметао,
Флоу до свидания, это ты еще не сказал.

Припев

Сегодня раны больше болят, чем зуце за школы,
чем звуки те строфы, когда я должен был пойти.
А теперь я снова здесь, аль дессара,
срубили они каштан, где я когда-то тебя любил.
Не пахнут липы, нет старой скрипки,
нет Циганина седог, что для моей печали, заботиться.
Мой Флоу, я потерял корни,
зря я ношу ордење, когда никто меня не знает.
Ну звезду Черного Георгия передал сша для графин виноград,
что мне она, когда у меня нет никого.
Только волнение и боль, мои лучшие товарищи,
в кафе ломим чашки, в то время как мы душа в искрвари.
Баллада дисидента – одна печальная сербская песня,
некоторых будущих пабах, для лучших времен.
Пусть останавливается в горле, когда кто-то другой поет.
Все то же самое в моем районе, только меня больше нет,
потому что я должен был пойти, такой никому я не нужен,
Флоу до свидания, хорошо помнит, что я сказал.

Припев